Uvek nekako pred Novu godinu setimo se Deda Mraza i pokušavamo da svojim najdražim , prevashodno mislim na decu, ispunimo bar neku od onih njihovih hiljadu želja ispisanih nesigurnim rukopisom, najčešće u brzini, da bi što pre popunili papir i poturili ga na čitanje nama, odraslima, koji ne znam iz kojih razloga, imamo neke veze sa dedom u crvenom odelu.

Tako Deda obilazi domove, stanove, škole...Da, i škole. Baš tog 30. decembra, poslednjeg časa, poslednjeg radnog dana 2016. godine, u našu Školu, na čas fizičkog vaspitanja ušeta Deda Mraz.Glavom i bradom on, bez patuljaka, ali u pratnji dežurnog učenika.Od silne radosti i uzbuđenja deca ga opkoliše, a on, kao što to Deda Mraz i radi, poče razgovor sa njima. Dođe vreme i za veliki poklon, koji za tren oka beše otvoren. Da li su moje oči želele to da vide, ili je stvarno bilo tako, tek radost i sjaj, osmeh i uzvici, skakanje i trčanje, pokazaše koliko je sadržaj paketa zadovoljio, bar pola od onih ,,hiljadu“ školskih želja.

Rekviziti za fizičko vaspitanje! Kome je na pamet pala ova ideja? Kaže Deda Mraz da je neko od đačkih roditelja bio idejni tvorac, ali ne može da kaže ko. Počeh da se zahvaljujem Deda Mrazu sve u nadi da će moje reči preneti kome treba. A onda, posle nekog vremena, reših da se i ovim putem zahvalim jer divno je saznanje da postoje ljudi koji, u vremenu u kom živimo, žele nešto da poklone ne samo svom detetu, već i ostaloj deci u celoj školi. Još je lepše znati da postoje ljudi koji cene tuđi rad, vole školu i tu ljubav umeju i znaju da prenesu i na svoje dete. A ono što je meni, kao učiteljici, najvažnije da u dobroj saradnji , razumevanju i poštovanju između roditelja i učitelja, najviše dobijaju deca. Od srca hvala za tako divan nesvakidašnji gest!

Poštovani čitaoče,posle ovog dana, sasvim sam sigurna da Deda Mraz postoji. On je u svim onim dobrim ljudima koji svojim delom stvaraju radost, lepotu i zadovoljstvo u tuđem životu.

Danijela Minić, učiteljica odeljenja III/6