Ispratismo još jednu generaciju koja se od osnovne škole oprostila generacijskim govorom koji ih predstavlja na pravi način:

Kad bih vam rekla da smo najbolja generacija, lagala bih, a kad bih rekla da smo najgori, opet bih lagala. Svaka generacija liči malo jedna na drugu, ali naša ima nešto što druge nisu imale. Mi nismo samo skup nemirluka i anegdota, već i zbirka pripovedaka koje nas opisuju.

Moje društvo i ja smo prema odraslima „Hajduci“, ali opet kada je nama nešto potrebno svako od nas postaje „Građanin plemić“. U njemu se uvek nađe neko „Sumnjivo lice“, ali kad mu se skine maska postaje „Uvela ruža“. Naravno tu su uvek „Romeo i Julija“ koji počinju priču sa onim „Očiju tvojih da nije“. Ona je na početku uvek „Srpska devojka“, a on „Pilipenda“, ali kad se bolje upoznaju njihovi „Mostovi“ ljubavi se ruše. Tada patetišu i izbacuju na instagram citat „Mi i stvarnost“. Stižemo do nas koji se gađamo gumicama na času. Za nastavnike je sve to „Kroz mećavu“, a nama „Boj na Mišaru“. Sve je to valjda u redu, ipak smo mi "Deca", a ovo je „Srbija“. Škola nije tako strašna, uvek se smejemo, a nastavnici viču „Ko to tamo peva“ u poslednjoj klupi.

Moja generacija je „Početak bune protiv dahija“, a u srcu „Otadžbina“, ali kada treba da se uči uvek je mrak i „Noć i magla“. Uvek kršimo taj čuveni „Bonton“, a onda kod nastavnice Slobe pišemo „Pismo majci“. Svaka majka u školu dolazi kao pokisla „Hasanaginica“, a mi planiramo da napravimo „Seobe“ iz kuća. Uz batine vičemo „Sve će to narod pozlatiti“, a pre toga smo bili hrabri kao „Mali Radojica“.

Eto, mi smo „Srpski rječnik“, ponekad kao „Gorski vijenac“, ponekad kao „Ljubavna pesma“, nekad „Nemušti jezik“, ali skoro uvek Đavolja varoš, što je opet bolje nego „Prokleta avlija“.

Minja Đelkapić 8/2

Mi dodajemo: srećno, dragi osmaci!!!