Knjiga je čovekov prijatelj, ali je važno da i mi budemo prijatelji knjiga.
Znajući da je druženje sa knjigom zlata vredno, te da dete koje čita vremenom postaje čovek koji misli, iskoristili smo oktobar – mesec knjige, da se zapitamo: Da li i šta čitaju naša deca? Svesni da je čitanje zapostavljeno u eri digitalne tehnologije, osvrnuli smo se na interesovanja naših osnovaca kako bismo im približili čitanje, dali adekvatnu preporuku i vremenom obogatili školsku biblioteku naslovima koji se njima dopadaju. Polovinom meseca osmišljena su pitanja na koja su odgovarali učenici petog i šestog razreda, a anketiranju su se pridružili i pojedini učenici sedmog i osmog razreda.
Pitanja su bila sledeća: Da li voliš da čitaš? Zašto? U čemu se ogleda značaj čitanja? Ko ti je pomogao u otkrivanju sveta knjige? Kakve knjige ti privlače pažnju? Koliko često dolaziš u školsku ili gradsku biblioteku? Kojim knjigama bismo mogli obogatiti školsku biblioteku? Koju knjigu bi preporučio drugarima i zašto? Na internetu pronađi i prokomentariši jedan citat o knjigama i značaju čitanja.
Odgovori učenika bili su raznoliki. Preovlađuju, nažalost, oni koji ne vole da čitaju jer im je čitanje dosadno, a slobodno vreme radije provode na sportskim terenima i igrajući igrice. Pojedini se opredeljuju za audio-knjige, koje mogu preslušati bilo gde i bilo kada, jer „čitanje oduzima previše vremena“. Ipak, oni koji vole da čitaju smatraju da audio-knjige nikada ne mogu zameniti štampanu verziju. Nadu pružaju učenici čiji su odgovori izloženi na panou pod nazivom „Šta čitaju naša deca?“ Oni su prepoznali da se značaj čitanja ogleda u sledećim stvarima: čitajući bogatimo svoj rečnik i ulepšavamo govor, a citati iz knjiga nam pomažu da napišemo bolje sastave; pomoću knjiga saznajemo bitne stvari o životu, dalekim zemljama, običajima drugih ljudi; knjige nas čine srećnima, pomažu nam da oblikujemo slike sveta onako kako mi želimo, uvode nas u avanture koje nismo doživeli u stvarnom životu, predstavljaju beg od stvarnosti i problema, ali i ključ za rešavanje nedoumica koje nudi odrastanje; knjige grade samopouzdanje deteta, umiruju ljute i nervozne; knjige nas navode da saosećamo sa drugima i da razumemo različitosti; one nam pokazuju kako postupiti u određenoj situaciji i rešiti problem; predstavljaju, takođe, beg od samoće i dokaz da uz najboljeg čovekovog prijatelja nikada ne možemo biti usamljeni; pouke koje nam knjige nude pozitivno utiču na ponašanje čoveka, a ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu treba se kloniti jer su nepromišljeni i mogu nas povrediti svojim rečima i postupcima.
U otkrivanju sveta knjige, učenicima su pomogli roditelji, čitajući im bajke u najranijem detinjstvu, kao i članovi šire porodice bake, deke i tetke. Pojedinim učenicima, koji su imali poteškoće sa čitanjem i odbojnost prema istom u prvom razredu, pomogli su učitelji i knjiga Jasminke Petrović „Od čitanja se raste“. „Naterani“ da čitaju i štivo koje im se ne dopada, a koje je sastavni deo lektire, učenici su otkrivali pisce i žanrove koji su im se svideli, te su tako zavoleli čitanje, čime su potvrdili da je put do zadovoljstva težak i da oni koji ne vole da čitaju samo nisu bili dovoljno uporni i motivisani da pronađu pravu knjigu za sebe.
Osnovcima pažnju privlače avanturistički romani, knjige o tinejdžerima, ljubavna tematika,komedije, naučno-fantastične knjige, horor priče, kriminalistika i trileri; iskreno priznaju da obožavaju knjige koje obiluju zanimljivim događajima koji će im održati pažnju od početka do kraja, da im je dosadna priča o sporednim stvarima i da nikako ne vole dela koja imaju mnogo strana; retki su učenici koji vole romane u kojima preovlađuju slikoviti opisi ljudi i predela.
Učenici retko dolaze u školsku biblioteku, a oni koji se opredeljuju za biblioteku u gradu kao razlog navode veći izbor knjiga i adekvatan prostor za izradu prezentacija ili projekta. Pojedini ne posećuju biblioteke jer više vole da kupuju knjige. Učenici bi voleli da školska biblioteka bude obogaćena popularnim naslovima, a najčešće navode: „Noćna škola“, „To“, „Senka“, „Gospodar prstenova“, „Hobit“, „Dnevnik štreberke“, „Vesela veštica Nika“, „Poslednji klinci na svetu“, „Sto sati mraka“, „Tajni vrt“, „Koliba u hrastovoj šumi“, „Sličice“, „Tajne dedinog kofera“, „Marga, čarobnica vetra“, „Ja, Aleksija“, „Ptice na vetar“, „Luna, mala teniserka“, „Maša u ulici na gredi“, „Neću da mislim na Prag“, „Doktor Dulitl“, „Bandoglavić Strahinja“, „Ratni konj“, „Troja“, knjige o Isidori Mun i Ajvi Poket...
Jedna od učenica kojoj srpski jezik nije maternji navodi da bi bilo poželjno da školska biblioteka ima više izdanja na engleskom jeziku, jer u Srbiju dolazi dosta dece iz inostranstva.
Među preporukama za čitanje izdvajaju se već pomenuti naslovi, ali i oni koji su sastavni deo našeg bibliotečkog fonda: „Zbogom mojih petnaest godina“, „Dečak u prugastoj pidžami“, „Magareće godine“, „Hajduci“, „Agi i Ema“, „Svemirski zmaj“, „Hajduk u Beogradu“, „Dnevnik Ane Frank“, „Dečaci Pavlove ulice“, „Oliver Tvist“, „Moj deka je bio trešnja“, „Moji heroji i ja“, gotovo sva dela Jasminke Petrović, priče o Džeronimu i Tei Stilton...
Jedna učenica petog razreda primećuje da se žanrovi koje bira menjaju, jer kako odrastamo menjamo stavove i mišljenja. S tim u vezi, nadamo se da će deca vremenom, uz našu pomoć, naučiti da kritički sagledaju sadržaj pojedinih dela koja navode. Rođeni u doba moderne tehnologije, takoreći, u najnezgodniji čas, kada se dobre knjige, pomešane sa hiljadama drugih ne vide, učenici, učitelji, nastavnici srpskog jezika i bibliotekari zaista su na teškom zadatku: Vratiti učenike knjizi! Ali kakvoj i na koji način? Ostaje nam da razmislimo i da damo odgovor na pitanje: Da li učenicima ugađati smislom siromašnim, a njima dopadljivim štivom, sa neizostavnim ilustracijama, jer „nešto im mora privući pažnju“ i „bolje da čitaju išta nego ništa“ ili ih povratiti ka svetu knjige i čitanju kao nemerljivoj vrednosti, posredstvom reči i dela koja su sama po sebi vrednost. Ona trajna i neuništiva. Ako je to uopšte moguće... Jer, ne zaboravite, Mark Tven je rekao: „Čovek koji ne čita dobre knjige nema nikakve prednosti nad čovekom koji ih uopšte ne zna čitati“, a Seneka „Nije važno koliko knjiga imaš, već koliko je dobrih“.
Ili sada, ipak, mora drugačije?
Milica Milošević

FOTOGRAFIJE