On je ulepšao moje detinjstvo

                Svoje detinjstvo pamtim kao jednu šarenu slikovnicu sa mnogo zanimljivih likova. Tu su moji baba, deda, drugari iz vrtića, drugari sa folklora,mnogobrojna lica koja svojim dušama i svojim srcima boje moj život. Svi su  važan deo odrastanja, ali najlepše slike sam zabeležila sa svojim bratom.

                Njegovo ime je Ignjat. Stariji je od mene šest i po godina i ja sam se rodila, jer sam mu bila potrebna. Tu ,,uslugu“ mi je vratio više puta do sada. Bio je sa mnom u bazenu u dvorištu da ne bih bila sama. Na moru u vodi kada niko drugi nije hteo. Pravio mi je kule u pesku i dozvoljavao je samo meni da ih srušim. Vodio me u bioskop da gledam crtane filmove iako njemu nisu bili zanimljivi. Igrali smo zajedno razne igrice, gledali zabavne klipove  i smejali se do suza. Pratila sam ga na svako takmičenje iz klavira i pričao je drugima da sam mu donosila sreću. Dozvoljavao mi je da uđem u sobu kada mu dođu drugari i slušala sam ih, a ponekad i učestvovala u razgovorima. Zavolela sam da gledam košarkaške utakmice Borca, jer me je često vodio u halu. Njegov zagrljaj mi je uvek prijao,a prija mi i danas,kada dođe posle mojih suza. U njemu sam nalazila utočište i sigurnost. Ako sam se udarila ili su me roditelji grdili-zagrljaj je uvek prijao. I moje prve dane u školi Igi je obeležio. Bila sam bitan đak prvak, jer sam išla u školu sa bratom koji je bio osmak.Ne sedmak.Ne šestak.Osmak,heeej! Moj brat. Rođeni!

                U završnom delu ovog sastava možete i sami zaključiti da je moje detinjstvo ružičasto najviše zahvanjujući njemu. Mome bratu. A slikovnicu trenutno odlažem do sledećih slika koje ću u nju staviti.

Margita Jakovljević 5/3