Fotografija koju sam gledao sa suzama

Prolaze dani, meseci...E evo već druga godina kako te nema. Ne znam da li ću te ikada preboleti, ali znam da te nikada neću zaboraviti. 

Uzimam fotografiju na kojoj smo zajedno. Gledam je sa suzama u očima. Obuzima me tuga dok se pitam gde su drage ruke da me ponovo zagrle i teše kad sam tužan. Gde su tvoje oči da me gledaju blago? Sada su one sa neke druge strane. Kažu da vreme sve leči, ali ja mislim da to nije tačno. Gledam u nebo puno zvezda i ugledah jednu padalicu. Plačem tiho i poželeh da mi se vratiš. Znam da tražim nemoguće. nedostaješ mi, nedostaje mi tvoj osmeh i naši zajednički trenutci. Sve je to nestalo u jednom trenu, sve je nestalo zauvek. Napustio si me iznenada i otišao bez pozdrava. Još uvek se pitam zašto je moralo tako kada si znao da si mi potreban. pitam se da li ću ikada to razumeti. Bolan mi je svaki dan bez tebe, dan u kojem te nema da mi kažeš: "Sine moj." Bolna mi je svaka noć u kojoj te nema da mi poželiš lepe snove. Takva je i ova noć dok još uvek držim našu fotografiju. Sa suzama u očima tonem u san.

Nadam se da ćeš makar u snovima doći da me čuvaš. Tata, znaj, gde god da si sada, moje misli i srce su uz tebe. I znaj da te mnogo volim.     

Uroš Milić V/4