I ja sam želeo da dohvatim mesec
Gledam tako nebo ja,
dok na njemu Mesec sja.
Mnogo je zvezda
veliki je broj,
dok ih izbrojim
oblije me znoj.
Mesec mi smeta već
jedanaest leta.
Želim da ga skinem
u visine da se vinem.
Napraviću raketu,
naciljaću metu.
Nije mala stvar
ne sme imati ni jedan kvar.
Večeras ću uzleteti do sutra ću sleteti.
Put je bio dug
naplatio sam mesecu dug.
Šutnuo sam ga iz rakete,
leteo je do druge planete.
Probudiću ja mamu i tatu,
reći ću tetki, sestri i bratu.
Meseca nema više,
ostaće samo Sunce, oblaci i kiše.
Ognjen Petaković V/2
I ja sam želeo da dohvatim mesec
Uveče razmišljao sam ja,
hteo bih da idem čak do Meseca.
Sanjao bi njegov sjaj,
i legao bi na Mesec taj.
Jeo bi materijal njegov,
naravno sir žuti,
odličnog ukusa malo ljuti.
Kotrljao bi se, padao, snovi mi nestaju i beže,
pa bi se vratio,
jer sam se setio da nema Zemljine teže.
Sišao sam u grad svoj,
rekao ljudima kako je strašno,
pa mi je smetao Meseče sjaj tvoj,
je si li sad ljut, zašto bacaš prah što liči na brašno.
Hteo sam da ga skinem sa neba,
I hoću te Meseče, tako ti i treba,
A sad mi plačeš ko mala beba.
Bacio sam snažno koplje jedno,
da ga srušim, da plače bedno,
i u tom trenu počne da pada,
ja se smejem, a mene budi mama i baba.
Strahinja Krunić V/2